Кратак опис:
Пред читаоцима је књига посвећена једном ретком и ретко описиваном жанру. У њој су издвојени теоријски и критички концепти који нам омогућавају да промислимо особену прозну форму која негира роман као врсту. Тај релациони облик остаје неодвојив од онога што оспорава, те је ово једнако и књига о роману.
Антироман је име жанра које срећемо на прекретни¬цама историје европског романа. Испрва су га користили и осмишљавали сами творци тих необичних, ерудитних и побуњених књига. Критика се у дискусију укључила знатно касније, у другој половини 20. века, уносећи прилично пометње око облика којег су његови „сочинитељи“ много прецизније и радикалније доживљавали. Услед тога, антироман почиње да се употребљава као ознака за врло различите, често супротне феномене: и за поетику савременог романа, и за историјски дефинисане облике; и за шире књижевне тенденције, и за уско схваћени жанр; и за реалистичке, и за антиреалистичке видове прозе. Ток анализа водиће нас разрешавању ових апорија и довести до једне рестриктивније визије у којој антироман бива предочен као неуобичајен и захтеван књижевни догађај.
Главна замка коју у сусрету с том формом треба избећи јесте лакоћа критичке фигуре по којој би се антироманом могао прогласити ако не сваки роман (као својеврсни антижанр), а онда сви они његови (пост)модерни облици који по правилу, или рутини, проблематизују традиционално реалистичко приповедање. Насупрот тим „меким“ критичким приступима, који шире појам антиромана али сужавају његову оперативност, у овој студији пледирамо за уже, историјско-поетичко схватање жанра. Антироман је за нас облик који има прецизан тренутак рођења, а потом и спор али непогрешив ритам појављивања на преломним историјским тачкама, уз стабилност тематских и формалних елемената који успевају да се потврде у врло различитим поетичким си¬туацијама, од барока до авангарде.
Определили смо се за редослед излагања који није хро¬нолошки већ проблемски. У првом делу оцртавамо топосе и тежишта утицајнијих теорија романа, који сведоче како се сâм роман конципира као својеврсни антижанр и везује за модерно грађанско друштво и реализам. Потом пратимо токове који ревидирају то доминантно становиште и ревало¬ризују традиције романсе. У наредном сегменту бавимо се критичким описима антиромана као аутономног облика, док је у последњем одељку у фокусу надреалистичка пое¬тика која је створила претпоставке за појаву авангардног антиромана. Ту, напокон, преузимамо и перспективу срп¬ске књижевности, где је надреалистички антироман добио своје пуно озбиљење (Без мере Марка Ристића), а чију је поетику његов аутор непосредно надовезао на дубинску динамику romance и novel у самим коренима српског романа. По тој срећно нађеној формули, надреалистички антироман био је један видаковићевски роман без романа.
Преузмите садржај