Кратак опис:
Аутор истражује видове рецепције мађарског модернисте Ендреа Адија (1877-1919) у српској поезији од 1906.године, када су објављени први преводи Славка М. Косића и Вељка Петровића, до прве деценије ХХИ века. За разлику од других средњоевропских књижевности, где је на повољан пријем наишла најпре Адијева "револуционарна" и социјална поезија, у српској књижевности рецепција се успоставља на нивоу књижевних мотива, нових песничких тема и симбола. Адијев утицај, преко "критичког патриотизма", приметан је већ око 1908. године у поезији Вељка Петровића, чије родољубиве песме Јован Скерлић оцењује као новину у српској патриотској поезији.
Адијев песништво инспиративно делује на песничке поступке, мотиве и теме у стваралаштву Милана Лазаревића, Милоша Црњанског, Душана Ваиљева, Душана Малушева, Јована Поповића, Бошка Токина и других песника. Врло значајна раван рецепције конституисала се у области књижевнокритичке мисли: 1913. године у Летопису Матице српске објављен је есеј о Адију Тодора Манојловића, заснован на савременој европској естетици и књижевно-теоријској мисли, и Марка Малетина, који се ослања на савремене социолошке поставке.
Пријем Адијеве поезије до прве половине ХХ века имао је упориште у српској периодици, а од педесетих година до краја века објављене су осам збирки превода његових песама. Међу најважнијим реводиоцима Адија били су Младен Лесковац, Данило Киш и Иван Ивањи. Са преко осамсто преведених наслова Адијево песништво током читавог једног века постаје активан чинилац у стваралачком и идејном развоју многих песника, прозаиста и преводилаца међу којима су неки обележили поједине епохе развоја српске књижевности.