Кратак опис:
Научна монографија Женски портрети једна је од првих књига у целости посвећена српској женској књижевности, а уже посматрано, када се открије да је предмет: историја српске женске књижевне теорије и критике, свакако јесте прва. Због инсистирања на актуелности књижевне критике и есејистике, за почетак је одабрано да у овај потенцијално први том Женских портрета уђу ауторке рођене од 1961. до 1970. године, дакле у седмој деценији двадесетог века, оне које су тренутно у пуној стваралачкој снази, и да (због још једног нужног књижевноисторијског ограничења, а то је тренутак из којег се завршава рукопис) буду разматране књиге које су се појавиле закључно са 2016. годином, односно оне које су аутору биле доступне до јануара 2017. године.
Свакако да у одлуци која ће од критичарки и теоретичарки добити посебан, „велики портрет“, а која „мали“, тј. онај који ће се наћи у „групном“, завршном поглављу књиге, стоји и имплицитан вредносни суд. Али, он није апсолутан у смислу тврдње да су ауторке које су „почашћене“ засебним поглављем „боље“ у било којем есенцијалистичком смислу од оних које су „групно“ портретисане. Оне су боље у субјективном смислу, зато што су послужиле да се истакне оно што се у овој књизи хоће нагласити. А то се пре свега чинило по следећим критеријумима:
1) дискурзивна женскост;
2) теоријска утемељеност;
3) мисаона провокативност;
4) списатељска вештина.
Мада је број књига свакако био један од важних формалних критеријума (минимум за „мањи“ портрет био је две објављене научне монографије), у опредељењу колико ће која ауторка добити простора у Женским портретима величина опуса није била увек од одлучујућег значаја, ако тај опус настаје по принципу благог игнорисања савремених теорија, нити је било пресудно постулирање модерних теоријских праваца ако оно није исписано са бригом за класичну лепоту књижевног есеја, нити је пак предмет засебне пажње било оно што је академски примерно и проверено, али није довољно мисаоно провокативно и културолошки пенетрантно. Ипак, како ова књига настаје на укрштају извесног феминистичког приступа и класичне књижевноисторијске методологије, у завршном поглављу је превладало сагледавање значаја ауторки за општу историју српске књижевне теорије и критике, при чему се онај први критеријум, „дикурзивна женскост“, унеколико повукао у други план, док су други, трећи и четврти остали и даље на снази.