Кратак опис:
Књига Вештица: културно-историјски контекст описује вештицу у књижевном стваралаштву, али – и то већим делом – и у српској и европској етномитологији, демонологији и митологији. Широки оквири изучавања условили су поделу грађе на две засебне монографије, од којих се у овој, првој, прати процес обликовања лика вештице какав познајемо данас, њена развојна путања кроз митске приче, народно предање, демонологију и историјску стварност.
Као полазна тачка проучавања узет је традиционални културни контекст у коме се вештица јавља. У првом поглављу, насловљеном „Настанак вештице“ описује се порекло и настанак вештице, одређују њене функције и значења у српској народној традицији и књижевности, а вештица наше традиције и културе поставља се у компаративни контекст (који чине претежно дела европских књижевности, али и она која потичу из различитих европских и светских митологија). Овај шири и општији оквир слике вештице читаоца би требало да упути на дубље порекло њене представе која сеже до заједничког супстрата индоевропске митолошке традиције, а затим и да покаже каква је била њена књижевна судбина и у којој мери је вештица била – и још увек је – условљена традицијским, митолошким и културолошким наслеђем.
Друго поглавље, „Вештичји свет“, говори о претпоставкама света у каквом је вештица могућа. Вештичји свет у књижевном контексту сачињавају четири основна елемента: хронотоп и иконографија представљају његов спољашњи, а тело и језик вештице – његов унутрашњи аспект. Четири наведене категорије су рашчлањене само зарад анализе; у свету вештице оне се јављају као испреплетане и међусобно зависне категорије. Читалац ће лако уочити њихово преклапање и међусобно потврђивање. Иконографија вештице се, на пример, може често преклапати са одређеним хронотопским одредницама, или посредно обухватати неке од њих. Слично се преклапају и теме животињских помагача вештице, фамилијара, и животињских облика саме вештице: њих повезује мотив вештичје метаморфозе, тј. њених типичних или најчешћих животињских облика (лептир, жаба, кокошка, сова или птица црне боје, вук или вучица, мачка, пас...).
У трећем и последњем поглављу вештица се посматра као друштвени феномен. За разлику од претходног поглавља, у коме је приказан свет вештице, њен микрокосмос, овде је она постављена у друштвени контекст и акценат је на односима који се успостављају између ње и друштва, као и позицији коју друштво заузима према њој. „Вештица и друштво“ говори о лову на вештице, документованим процесима и суђењима вештицама, као и о инквизицијској пракси и прогонима. Овај део студије у великој мери је заснован на документацији са суђења вештицама, уз осврте на питање (псеудо)документарности и у постојећим, историјским процесима и у књижевним транспозицијама, као и на питање веродостојности извора, које је довело до неких знатнијих грешака у интерпретацијама вештичарства. Вештица се разматра као социокултурни, родни и политички феномен, што укључује и варијетете лика вештице као изгнаника, одметника, другог, јеретика (и најважније теорије које питању вештичарства прилазе као друштвеном феномену, попут студија Мишлеа, Самерса, Расела, Робинса, Кона). На концу се разматрају и родни елементи теме, најпре кроз шкакљива питања историје вештичарства о томе зашто су жене увек вештице, а мушкарци увек њихове судије, а таква су махом и друга питања покренута у феминистичким теоријама вештичарства.
Ова књига представља опширан и претежно ванкњижеван увод који треба да омогући потоње свестрано осветљавање књижевног лика вештице. Лик вештице, овде дат кроз призму етнологије, митологије и народне традиције, у следећој књизи биће подређен књижевној анализи; она ће за свој предмет имати чисто литерарне видове вештице, као и њене представе у другим уметностима, најпре у ликовној, а са циљем да се прикаже процес њеног преласка из митологије и демонологије у књижевност и уметност и њен развитак као књижевног лика.