Кратак опис:
Монографија представља резултат вишегодишњег архивског истраживања и анализира механизме преношења идеја и просветитељских модела са немачког говорног подручја у српску књижевност и културу током 18. века. При промени културних парадигми и смени византијског културног модела западноевропским значајну улогу је одиграло дело Димитрија Доситеја Обрадовића.
Обрадовић је своја кључна дела написао и објавио у току боравка у Халеу и Лајпцигу, а на обликовање његовог Лајпцишког опуса значајно је утицало немачко просветитељство протестантских интелектуалних кругова. Кроз полемике вођене у периодици, пре свега у чувеном Берлинском месечнику, дефинисани су програмски оквири епохе, а те полемике изазвало је, између осталог, и једно предавање Обрадовићевог професора, Јохана Августа Еберхарда, сажето пренето и у Писмо Харалампију. Ова студија случаја илустративно показује шта значи бити у право време на правом месту, односно шта је за Доситеја значило да баш 1782. и 1783. године студира код „славњејшег у Германији философа“ – Еберхарда. Отуда не изненађује да је прва објављена рецензија српске књижевности на немачком језику била о Обрадовићевој аутобиографији и то у часопису ученог друштва из Халеа.
Методама савремене теорије културног превођења анализирана су дела и идеје централних фигура немачког и западноевропског просветитељства – Јохана Августа Еберхарда, Готфрида Антона Лесинга, „Краља Философа“ – Фридриха Великог, Карла Готлоба Антона, Мозеса Менделсона, Имануела Канта, Волтера, Фенелона и др Џонсона и показано је њихово место у Лајпцишком опусу Димитрија Доситеја Обрадовића.
Интерпретативна линија показује трансформативну моћ путовања која се открива у различитим облицима самотематизације аутобиографског субјекта артикулисане кроз полиглотско Ја, географско Ја и сократско Ја Димитрија Доситеја Обрадовића као Homo Viatora и својеврсног „бек-пекера“ 18. века.