Кратак опис:
„Александар Пејчић је истраживање спровео на репрезентативном корпусу који обухвата како најзначајније текстове класичне драме, тако и оне теоријске. За своју нову поетику драмског заплета аутор као полазиште користи промишљања Лесинга, Бергсона, Фраја, Женета, Иберсфелд, Лемана, Мелетинског, Пропа, Колца, Пависа, Сондија... Поетика коју Пејчић нуди отуда представља веома битну синтезу и уједно на значајан начин доприноси науци о књижевности. Модели заплета који су представљени резултат су дугогодишњег ауторовог бављења драмским текстом и студиозног сагледавања теоријских, комуникативних и културолошких феномена. Иако су постдрамски текстови с правом изузети из анализе, због фрагментарне радње и непостојања „наративног” заплета, то нипочему не умањује универзалност и апликативност понуђеног модела заплета. Треба истаћи, као веома значајну, и чињеницу да Пејчић у Поетици уводи нове метајезичке моделе проучавања заплета у књижевности. Новина овде није тежња ка иновативности по сваку цену, већ научно, методолошко усаглашавање и прилагођавање постојећих модела мултилатералном приступу који аутор користи. Такође, рукопис одликује јасан, прецизан и разумљив дискурс, као и виспрене интерпретације литерарних и научних текстова”.
(из рецензије: проф. др Дејана Милутиновића)
„Пејчић кроз седам поглавља рукописа, у првом делу, анализира теоријске аспекте драме (фабула/прича, сиже, дискурс, заплет, интрига), театрализацију и епизацију драмског сижеа, постављајући тако теоријске основе даљег истраживања. Средиште његовог рада јесте бављење драмским и комичким техникама заплета. Почев од поглавља о структури заплета, у коме анализира фигуре, субјекат, циљ, ритам и остале чиниоце заплета, преко типологије самог појма, Пејчић обиљем примера из драмских дела српских и европских писаца илуструје своје теоријске постулате. Рукопис ове студије пружа нов увид у међуодносе српске и европске драме, дајући синтезу истих кроз примере из историје домаће и стране драме, истовремено анализирајући на тим примерима типове заплета као једног од стожерних чинилаца поетике драмског дела”.
(из рецензије: др Предрага Тодоровића, вишег научног сарадника)
„Dugogodišnji rezultati Pejčićevih ispitivanja proznog i dramskog teksta u ovom rukopisu su rezultirali sistematskom i opštom poetikom zapleta. Teorija koju predlaže inovantna i dobro promišljena, a primenljiva je na dramske tekstove svih književnih epoha. Buduća knjiga će svakako predstavljati vrlo značajan doprinos dramaturgiji dramskog teksta. Seriozno pripremljen rukopis Aleksandra Pejčića POETIKA ZAPLETA (Tragedija, komedija, drama) napisan je vrlo razumljivim stilom, često razumljivijim od autora na koje se poziva ili proverava svoje mišljenje. Pejčić je ispitao tekstove iz različitih vremenskih perioda i načine na koje, u odnosu na tematiku, strukturu i semantiku, provereno dobri autori stvaraju zaplete u tragediji, drami i komediji. Pejčić se oslanja na interpretativni teorijski pristup izučavanja klasične drame, da bi se širokim komparativnim, književno-istorijskim pristupom obratio strukturalizmu, semiotičkim i kurturološkim metodama i stvorio sopstvenu tipologiju zapleta koja nije omeđena na žanrove. U prvoj polovini rukopisa razmatra teorijski pristup dramskoj priči, sižeu i zapletu; nudi metajazik za analizu i tumačenje, revidirajući postojeće pojmove ili uvodeći nove. Predlaže instrumentarij analize dramskog teksta (teatralizacija, dramska fokalizacija, tačka gledišta lika), upotpunjujući ga jednim elementom naratološkog nasleđa (epizacija). A u drugoj polovini rukopisa iznosi svoj teorijski okvir dramskog zapleta i tipologiju istog na osnovu tematskog, strukturalnog i strukturalno-semantičkog razmatranja”.
(из рецензије: доц. др Саве Анђелковића)
„Студија Поетика заплета наставак је, или прецизније, део обимног истраживања теорије и технике драме, којим се Александар Пејчић интензивно бави још од магистарског рада (Театрализација власти: комедија Бранислава Нушића). Ову књигу немогуће је посматрати као засебну, јер са Заплетеном игром (Стеријино позорје, Нови Сад 2016.) чини јединствену целину и представља убедљиво књижевно-теоријско заокружење и несумњиво инвентиван допринос у проучавању модела, типологије и функције заплета у драмском тексту”.
(из рецензије: др Мирослава Микија Радоњића, директора Стеријиног позорја)