Кратак опис:
The New Historicist
Parallels of Hamlet nd Death and the Dervish je научна
монографија компаративистичког карактера у
којој се анализирају роман Дервиш и смрт Меше Селимовића и драма Хамлет
Виљема Шекспира доводећи оба књижевна дела у низ различитих односа од
друштвеног до политичког и историјског контекста. Научна монографија је
написана на енглеском језику обима обима 523 стране за едицију Поетика
Института за књижевност и уметност. Научна монографија је подељена у 11
поглавља уз обавезну критичку структуру (попис литературе на српском и
енглеском и регистар имена).
Суштински однос на коме је
заснована монографија поред књижевнотеоријске литературе доноси и однос
културолошког питања и односа народа велике и разуђене историје и малих народа
са много скромнијим културним и историјским наслеђем. На сукобу тих односа и
релацијама народа, култура и дијалога заснива се и ова трећа окосница која
доприноси ширењу истраживачког поља у наведеној монографији.
Ликови Ахмеда Нурудина и Хамлета
анализирају се у кључу ничеанске филозофије чиме се јунаци доводе у саму срж
раслојености и дубоке подељености сопственог „Ја“. Етичко становиште појављује
се као један ток истраживачког приступа и ослања се на бројне изворе
референтних аутора етике, питање злочина, структуре личности јунака и на крају
макијавелистичког приступа животу и друштвеној заједници. Модел двоструких
огледала, маски, света који се прелама кроз фокусе Хамета и Ахмета Нурудина
доносе се из угла наведених токова истраживања која су интердицисплинарна и
књижевно компаративистичка.
Поред фокуса на компаративној и
широј анализи јунака и дела ова монографија је
донела и критичку историју читања ових књижевних дела чиме је проширила
хоризонт рецепције дела у одређеним друштвеним околностима и показала како се
различитим методолошким поступцима и књижевнотеоријским приступима могу
тумачити сасвим удаљена књижевна дела, жанрови и културе. Сагласно томе, успостављене су
културолошке везе две различите културе народа који припадају различитим
корпусима народа, германском и словенском, чиме се показује да су одређене
граничне ситуације као што је смрт, универзална тема књижевности без обзира на
њен национални предзнак.
Теоријска подлога
монографије је Нови историзам. Ауторка истражује феномен политичке власти и
моћи властодржаца који комуницира са истим мотивом у делима која су корпус ове
научне студије. Однос потлачених и доминантних друштвених група и њихов
апсолутизам који гази преко мртвих како би осигурао сопствени опстанак
анализиран је кроз судбине књижевних јунака Хамлета и Харуна, невино убијених.
Политичко убиство је нит око које се плете ткиво монографије.
Нехумани
макијавелистички утилитаризам и властохлепље моћника чине њену окосницу која
резонује са политичком ликвидацијом рођеног брата Меше Селимовића транспоновану
у роман, а преплетену са политичким убиством Хамлетовог оца, чиме се уводи
мотив смрти најближег мушког члана породице, што је основ анализе односа оца и
сина у ова два дела.
Жанровско
одређење ова два дела укорењено је у историјским трагедијама освете које су, у
мери у којој је то релевантно за тему, наведене у овој монографији, чиме се
повезују роман Дервиш и смрт и старе трагедије освете од којих неке датирају и
из 12. века управо на темељу смрти као универзалног књижевног мотива и
политичког убиства као књижевног мотива, а у вези са политичком теоријом чиме
се постиже интердисциплинарност студије. Сенекином улогом у развоју овог
(под)жанра остварује се веза са антиком.
Окосницу
монографије чини компаративна анализа Хамлета Виљема Шекспира и Дервиша и смрти
Меше Селимовића из угла ничеанске филозофије обртања свих вредности. То ауторка
објашњава фокусирањем на три упоришне тачке свог истраживања. Прва се односи на
тумачење идентитетске располућености Хамлета и Ахмеда Нурудина а преко Ја као
„плуралног феномена“ које раскриљује управо Ф. Ниче.
Други правац
истраживања ослања се методолошки на Гримблатов нови историзам у коме се текст
сагледава као активни чинилац културноисторијског, идеолошког/политичког
дискурса, а помоћу кога се у компаративној анализи покушава доћи до одговора
везаних управо за друштвено-политички / идеолошки значењски слој два упоредно
тумачена књижевна текста.
Монографују
карактерише примена ничеанског принципа маскирања на двојицу јунака, како би се
открио дионизијски и аполонски потенцијал присутан у њиховој свести и
(не)делању, а који као крајњу консеквенцу поставља у суоднос колективни и лични
идентитет творећи друштвени конструкт на релацији појединац – друштво.
(из рецензија академика Зорана
Пауновића, др Светлане Шеатовић, научног савеетника Институа за књижевност и
уметност у Београду и проф. Јелене Јовановић, Филозофски факултет Униветзитета
у Нишу)
Монографију можете погледати овде