Кратак опис:
У књизи се испитује иманентна поетика Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша, Новог Јерусалима Борислава Пекића и Фаме о бициклистима Светислава Басаре. Ова дела формирају развојну парадигму српске књижевности последње четвртине прошлог века одређену низом: скепса – иронија – карневализација. Дефинисањем термина аутопоетика, као специфичнијег и наглашенијег вида иманентне поетике, што је појава карактеристична за постмодернистичку књижевност, и после дијахронијског прегледа настајања ове појаве, долази се до аутопоетичке анализе која се врши на три нивоа: на првом месту аутопоетика се прати као говор о матичном делу, после тога се разматра жанр дела одражен у аутопоетичким коментарима, и, као треће, матично књижевно дело испитује се у контексту целокупне књижевне традиције рефлектоване у њему. Тако “отворен” текст онда се поставља у однос према стварности која се у књижевности увек на неки начин представља, односно прелази се на проблем репрезентовања историје и посматра се како у књижевности постмодернизма, после деконструкције текста, долази и до деконструкције историје. Рад се завршава расправом шта значи појава аутопоетике у свету који репрезентује. Ослањањем на теоријске експликације Бертолта Брехта, затим на појам “нове политичке уметности” Фредерика Џејмсона и подстицајне идеје немачког филозофа Петера Слотердајка, нуди се одговор на то питање, и у исто време се предлаже један могући правац размишљања о томе какву уметност и какав свет можемо очекивати после постмодернизма.