Кратак опис:
Историја једне културне, образовне или научне установе увек је истовремено и део културне историје једнога народа и његове државе. Стога је важно познавати прошлост једне такве установе, разумевати њене скривене токове, и на основу тога градити будуће визије и осмишљавати нове пројекте. Јубилеји су обично прилика да се пружи свеобухватан поглед на историју једне институције. У овом случају то је Институт за књижевност и уметност који је основан 15. септембра 1962. године и, дакле, обележава пола века свога постојања.
Монографија која је пред читаоцем има сврху да пружи историјски преглед рада Института за књижевност и уметност од његових почетака до данашњих дана. За то време Институт за књижевност и уметност пролазио је кроз разне фазе свога деловања (једном мењајући назив), суочавајући се са разним тешкоћама у раду, али и савладавајући их и мењајући се у складу са променама у друштву. Те промене биле су, као што је познато, често радикалне. Морао је Институт да се прилагоди тзв. Закону о удруженом раду, више пута измењеним законима о науци, променама у финансирању, као и да се - попут свих друтих сличних институција - суочи са распадом Јутославије и тешким економским недаћама. Кроз све то, руководства Института, његови директори и Научна већа, успевали су да очувају значај ове установе која је постала незаобилазни и значајан чинилац развоја науке о књижевности у Србији, па и у Југославији. За све то време значајна је била подршка и потпора, финансијска и свака друга, Министарства за науку Републике Србије (данас Министарства просвете и науке), посебно када је у питању прилив младих кадрова, асистената и сарадника, који су стасавали и напредовали у својој научној каријери. Отуда и назив ове монографије – Пола века науке о књижевности - који сутерише да је Институт за књижевност и уметност имао - и до дана данашњег очувао - свој положај међу сродним институцијама у земљи, као самостална институција. Значај Института огледа се управо и у континуираној сарадњи са другим, сродним институцијама, посебно са суоснивачима Института - Филолошким факултетом у Београду и Српском академијом наука и уметности, те са Матицом српском. Колико постоји Институт, толико траје и та сарадња која је резултирала многобројним пројектима, научним скуповима, монографијама и зборницима. Уз то, Институт је остварио сарадњу са још двадесетак институција у Србији, региону и Европи, и тако учинио много за афирмацију српске науке о књижевности.
За све ово време, основни вид институтског рада био је пројекатски. У Институту за књижевност и уметност постојало је више научноистраживачких пројеката. Они су били или привременог или трајнијег карактера, али су сви усмеравали истраживаче на рад на одређеним темама, а ширина тих истраживања зорно показује и ширину и богатство научноистраживачких приступа и метода. Јасно се сагледава да се у Институту за књижевност и уметност науци о књижевности приступало на слојевит, али увек савремен начин, са свешћу о модерним токовима. Данашњих пет пројеката покривају најважније правце у науци о књижевности - књижевноисторијски, књижевнотеоријски, критички, поетички и поетолошки, компаративни и библиографски, чиме је очувана разнородност истраживачких приступа.
Посебно значајна за напредак и научни развој Института за књижевност и уметност била је његова издавачка делатност. Временом су се појачали напори да Институт буде издавач сопствених издања, и да се, уз подршку надлежног министарства, обезбеде редовна финансијска средства за то. Током година у томе се успело, и Институт за књижевност и уметност данас има једну од најбогатијих издавачких продукција међу сродним институцијама. За то се има захвалити и сад већ дводеценијској сарадњи са „Чигоја штампом", издавачко-штампарским предузећем које је увек на професионалан начин излазило у сусрет потребама Института. Све ово омогућило је да Институт до данас изда преко три стотине монографија и зборника, увек запажених у научној и стручној јавности.
Међутим, никада се не сме заборавити да институцију чине људи. У Институту за књижевност и уметност радило је до сада осамдесет седам научних радника, уз четворо службеника, и шест помоћних радника. Ако се томе придода и шездесетак спољних, лако се увиђа да је за Институт током ових педесет година било везано око сто шездесет сарадника. Сви они, свако на свој начин, допринели су угледу и значају Института за књижевност и уметност, па аутор на првом месту њима посвећује ову књигу.
У раду на овој монографији аутор је имао свесрдну помоћ многих бивших и садашњих сарадника Института за књижевност и уметност, Научног већа и посебно садашње директорке Весне Матовић. Такође, била је од непроцењиве важности сарадња и помоћ дугогодишњег директора Миодрага Матицког. Увид у све архивске документе који се чувају у Институту, као и у досијее запослених, дугује аутор Новици Јакобову, а у трагању за основним биографским подацима помоћ је пружила Славица Јакобов. Истраживач-сарадник Института за књижевност и уметност, Милан Миљковић, пружио је драгоцену помоћ у прикупљању, одабиру и техничко) обради фотографија. Свима њима аутор је неизмерно захвалан.
Свесни смо да је јубилеј увек прилика за топло, и често носталгично, подсећање на прошле дане. Али, исто тако, јубилеј једне научне установе мора бити и преиспитивање њене прошлости, педантан и слојевит преглед рада и стваралаштва, као и широка слика његове унутрашње структуре и мена кроз које неминовно пролази свака установа ове врсте. Стога смо се, уместо за пригодну споменицу, одлучили за ову монографију, засновану искључиво на архивској грађи, тј. документима настајалим током ових педесет година. Овако урађена, ова монографија је настојала да буде својеврсна биографска слика једне установе, али и - шире - слика научног и културног живота Србије у последњих пола века. А у том животу Институт за књижевност и уметност имао је, и данас има, своје часно место и мисију. (Реч аутора)