Кратак опис:
Познавање богате, хетерогене и често тешко доступне грађе, теорије књижевности, историје и књижевноисторијских проучавања испољило се и у новој монографији Бранка Златковића, Мале приче о Вуку Караџићу (од 1787. до 1824). Златковић је из особеног угла осветлио динамичне односе између усмене и писане речи, испитујући и даље анегдоту и сродне форме у садејству свих елемената традицијске културе, националне и европске историје и историје српске књижевности. Међу нашим фолклористима Бранко Златковић је свакако најбољи познавалац ове комплексне проблематике, што потврђују његова досадашња проучавања анегдотске грађе, тематски груписане око важних историјских прекретница, али и око судбина знаменитих српских књижевника и научника (Д. Обрадовић, С. Милутиновић Сарајлија, П. II Петровић Његош, Н. Тесла, И. Андрић, Б. Ћопић).
Из Рецензије проф. др Снежане Самарџије
Благодарећи одличном познавању релеватне историјске и књижевне грађе, темељном познавању стручне литературе, пажљивом, аналитичком ишчитавању, аутор је умео да и између редова препозна садржај који је проистекао из сувремене анегдоте, из шаљиве или поучне приче, из узгредног записа. Приступивши анализи грађе на модеран начин, др Бранко Златковић је начинио узбудљиву монографију која битно доприноси спознавању првих деценија настајања нове српске државе и учесника тог процеса. Ова монографија јесте капиталан, а свакако изузетан (веома писмен!) допринос и историјској и социокултуролошкој науци, као и педагошкој пракси.
Из Рецензије проф. др Ненада Љубинковића
На трагу досадашњих књижевно-историјских истраживања, која су особито посвећена проучавањима усмено казиваних садржаја, др Бранко Златковић сачинио је веома интересантну и необичну приповедну биографију Вука Стеф. Караџића. О националном културном реформатору до сада је писано много, разноврсно, с мање или више успеха. Међутим, у обимној библиографији, Златковићев рукопис чини се јединствен према томе што се у њему Вук Караџић представља и сагледава у необичној улози – у виду књижевног и историјског јунака, и то превасходно онако како је он остао упамћен у сећањима и успоменама савременика, те и у многим узгредним сусретима, освртима и запажањима. У тим сведочанствима искрсавају погледи на Вукову личност и његово дело из непосреднијег и интимнијег угла.
Из Рецензије проф. др Бошка Сувајџића