У организацији научног одељења „Српска књижевност и културна самосвест“ Института за књижевност и уметност у Београду, 22. и 23. маја 2024. године, у библиотеци Института, одржан је научни скуп „Песници као есејисти: културни контексти друге половине 20. века“.
Циљ одржавања овог научног скупа, чије су уреднице др Јана Алексић и др Милица Ћуковић, садржан је у постављању епохалног хоризонта есејистичке књижевности коју су писали водећи српски песници у другој половини 20. века. Излагања су из многоструких методолошких углова указала на тематскe и идејнe аспектe песничке есејистике, као и на околности смене поетичких и културних образаца, чинећи евидентним сложене релације између поетичких карактеристика анализираних есеја и културно-историјског односно идеолошко-политичког контекста њиховог настанка.
Учеснике и госте поздравили су директор Института, др Бојан Јовић, руководилац научног одељења „Српска књижевност и културна самосвест“ др Драган Хамовић, као и уреднице скупа др Јана Алексић и др Милица Ћуковић. Дводневни научни скуп одржан је у шест радних сесија на којима су теоретичари књижевности, књижевни историчари и књижевни критичари различитих генерација, посредством минуционих интерпретација, те у живој и конструктивној дискусији, допринели стварању посве нове, разуђене и комплексне слике културних контекста свих подручја у којима је настајала и које је моделовала српска песничка есејистика друге половине 20. века.
На научном скупу учествовали су еминентни проучаваоци српске књижевности и културе из Института за књижевност и уметност из Београда, са Филолошког и Учитељског факултета Универзитета у Београду, са Факултета ликовних уметности Универзитета уметности у Београду, као и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Филозофског факултета Универзитета у Нишу и Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци.
Прву сесију првог дана научног скупа отворило је излагање „Песници као есејисти, линијом послератног књижевног развоја“ др Драгана Хамовића, у којем су поступно и детаљно мапирана тематска, поетичка, аксиолошка, естетичка и идеолошко-политичка тежишта српске есејистике друге половине 20. века, уз уважавање контекста који је идејне слојеве интерпретираних остварења предодредио а који су ова дела суверено разоткривала и узвратно умногоме усмеравала. Посветивши пажњу експлицитној поетици Васка Попе, а за херменеутички фокус изабравши мотив хлеба и саоднос „песникове мутавости“ са могућностима (само)исказивања, проф. др Јован Делић метакритички је пропитао Попина гледишта „о ријечима“, суптилно изналазећи аналогије између Попине поезије, с једне, односно аутопоетичког дискурса, с друге стране. Разгранате односе есејистике и укупне поетике колоса и диоскура савремене српске књижевности – Јована Христића и Ивана В. Лалића – дијалошком методом (као круцијалним херменеутичким поступком) размотрио је проф. др Саша Радојчић. Капитална и за тумачење савремене српске поезије незаобилазна, књига есеја Дупло дно Љубомира Симовића била је предмет анализе у излагању „Љубомир Симовић: есеји о поезији и песницима“ проф. др Радивоја Микића. Приређивач Антологије есеја српских песника (Агора, Зрењанин–Нови Сад, 2022), др Милета Аћимовић Ивков, у излагању „Антологија есеја српских песника: допуна и коментари“ огласио се поводом критеријума којима се руководио приликом одабира двадесет једног песника и њихових есеја, у опсежном дијахронијском луку од Лазе Костића до Милосава Тешића и Саше Радојчића, упознавши том приликом научну јавност са аргументима (вредносним критеријумима и издавачким околностима) које су условиле избор и коначни изглед антологије и пруживши увид у „стваралачку радионицу“, мерила и контекст настанка ове антологије, а дајући притом и драгоцене смернице за даља проучавања песничке есејистике.
На идеолошка предубеђења која су условила изузетно негативан став Оскара Давича и Марка Ристића према Момчиилу Настасијевићу, те на унисон каталог дисквалификатива везаних за овог песника (претежно из домена православне духовности и разумевања српског нациионалог идентитета) указала је др Недељка Бјелановић, у излагању „Одјеци међуратног наслеђа у послератној есејистици: однос Давича и Ристића према Настасијевићу“. Дубину културноисторисјке меморије и значај познавања културне традиције властитог национа, тј. подстицајност средњовековне традиције за модерни песнички (и есејистички) идиом издвојио је и у оквирима опуса, пре свега Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића, предочио др Марко М. Радуловић, у излагању насловљеном „Српсковизантијско наслеђе у песничком есеју друге половине 20. века“. Важност уметничког израза и фигуре Васка Попе у рефлексијама послератних есејиста била је предмет анализе у раду др Оље Василеве, док је о српским темама али и стилским одликама есејистике Чарлса Симића, неретко прожете мемоарским и аутобографским елементима, говорио др Миломир Гавриловић, чиме је заокружена друга сесија првог дана научног скупа.
У трећој сесији, поред одсутне доц. др Јелене Младеновић која ће се у раду бавити есејима истакнутог неосимболисте Бранка Миљковића, аксиолошка пропитивања стваралаштва француских симболиста у есејима Борислава Радовића била су предмет анализе у излагању др Марка Аврамовића. Др Владимир Димитријевић, узевши учешће на скупу посредством ЗУМ платформе, испитивао је есеје Милована Данојлића, као есејисте, али и као песника о другим песницима са културолошког становишта. Корелацију језичке и идентитетске проблематике у немалом и вредном есејистичком опусу Милосава Тешића расветлила је др Софија Матић.
Прву сесију другог дана научног скупа отворило је излагање проф. др Бојане Стојановић Пантовић „Есејистичка полифоничност Љубомира Симовића“ у којем су пропитана морфолошка, генеолошка и идејна својства богатог Симовићевог есејистичког рукописа. Узевши у обзир чланке Љубомира Симовића о Црњанском, али и преписку и еволуцију Симовићевог песничког опуса, доц. др Немања Каровић, кроз емоцијама и идеологијом условљен распон Симовићевих релација спрам Црњанског (које су се кретале међу диспаратним половима какве представљају адорација и негација), дао је пластичан приказ идеолошких превирања у Срба у периоду омеђеном оквирима научног скупа, тј. у другој половини минулог столећа. С друге стране, анализирајући поступак разотуђења, статус језика, отпор тотемском менталитету и усвајање ничеанске воље за континуираним novum-ом, доц. др Бојан Марковић протумачио је „поетско стварање и мишљење у есејима Оскара Давича“.
У излагању „Четири античка култа: Бранко В. Радичевић и Фистел де Куланж“ др Милан Громовић анализирао је присуство четири античка култа у есеју Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи (1961) Бранка В. Радичевића: култ мртвих (култ предака), култ породице, култ ватре и култ људске душе. Ослањајући се на увиде Бранка Златковића, Драгана Хамовића, Јована Делића, Зорана Гавриловића, Марка Недића и Мирчеа Елијадеа, Громовић је дошао до закључака да су четири античка култа дефинисана у раду Фистела де Куланжа Радичевићев основ и водиља за анализу истоветних култова у српској култури исказаних на сеоским надгробницима и крајпуташима у западној и централној Србији. Доц. др Јелена Марићевић Балаћ херменеутичку пажњу посветила је поетици Малих есеја Александра Ристовића, посебно се задржавши на њиховим формалним обележјима и импликацијама које (до)носи оваква специфична генолошка структура, али и на лајтмотиву руже (заступљеном и у Ристовићевој поезији), који ауторка повезује са персијском поезијом и суфијском литературом. Језгровито и прецизно представљена је сажета верзија излагања одсутне доц. др Андреје Марић, о есејистичким послушањима Матије Бећковића, усредсређена на проматрање идентитетских питања код већег броја српских писаца, а посебно код оних које овај есејиста сматра „светим тројством српске културе“ (код Светог Саве, Вука и Његоша). Статус и улогу поезије у метапоетичким есејистичким промишљањима Гојка Ђога интерпретирала је др Јана Алексић, сагледавши у судбини аутора Вунених времена парадигматичан образац судбине интелектуалца у идеолошки репресивном друштвеном систему. Песничку есејистику Мирка Магарашевића као образац критичке есејистике (есејистике критичког сазнања), како кад је реч о српским (Доситеј, Црњански), тако и о европским и америчким писцима (Хаксли, Милош, Паунд) протумачила је др Милица Ћуковић. Мср Ана Козић у утицају економије на друге аспекте људске егзистенције препознала је критичку оштрицу есеја Мирослава Максимовића, док је на примеру есеја Небојше Васовића посвећеног Сими Матавуљу мср Никола Маринковић издвојио предуслове бивања интелектуалцем у културном контексту једног друштва. Скуп је затворило излагање др Марије Благојевић о есејима Владимира Јагличића, у којем су анализирана њихова тематска тежишта и разнолике, пажње вредне идејне (прет)поставке.
На програму и плакатима научног скупа, као ликовна илустрација, коришћена је слика Аутопортрет са маском Миће Поповића, за шта је Институт за књижевност и уметност добио дозволу од Музеја савремене уметности у Београду. Уреднице се захваљују Музеју на предусретљивости и љубазном уступању права на коришћење музејског материјала у назначене сврхе.
Научни скуп добио је финансијску потпору/подршку на конкурсу Мнистарства науке, технолошког развоја и иновација.
Емисија „Гутенбергов одговор“, коју уређује др Соња Миловановић, емитована 24. маја од 16 до 17 часова на Радио Београду 2, у целости је посвећена овом научном скупу. По окончању догађаја, за Књижевне новине приређен је темат, у оквиру којег су издвојене херменеутичке окоснице изложених радова, као што су, уједно, предочени разлози организације наведеног догађаја.
Излазак зборника радова са научног скупа „Песници као есејисти: културни контексти друге половине 20. века“ очекује се до краја текуће године.
Видео излагања са скупа можете погледати на нашој Јутјуб страници.
